Траг ка обнови аутентичности: Bussot, Raul

По доласку у САД почео сам да радим у компанији CATV. Касније сам самостално радио као телевизијски техничар, користећи вештине из Кубе, а 1999. почео да радим у телефонској компанији AT&T.

На Куби сам радио у електроници. Тамо сам је студирао и више година радио у компанији за техничке услуге рачунара. Државна плата није била довољна за породицу, па сам приватно поправљао све врсте електронске опреме.

Ситуација је била веома тешка. После распада Совјетског Савеза снабдевање свим врстама робе нагло је опало, а одећа, храна и све друго били су оскудни. Проблем није био новац већ недостатак робе, главни разлог нашег одласка. Услови су се мало поправили после декриминализације поседовања долара и дозволе слања новца из САД, али нису се много променили. Млади и даље нису имали будућност и прилике, а живот у репресивном систему који не дозвољава лични развој остао је тежак.

И економска и политичка ситуација. Људи као ја, који приватно раде и имају мало више новца или робе, често су прогањани и кажњавани због такозваног „незаконитог богаћења“. Недостатак горива изазивао је честе нестанке струје, па нисам могао да поправљам опрему. Било је изузетно тешко наћи храну, одећу и обућу за два сина. Све нас је навело да породично одемо са острва.

Спасавање Обалске страже САД било је тада најважније. После пет дана плутања коначно смо се осетили спасеним. Као да ми је велики терет пао са рамена; знао сам да смо стигли тамо где смо веровали да треба. Био је крај дуге морске одисеје.

Живот се јасно променио. Научио сам енглески, побољшао услове рада и запослио се у доброј компанији. Изнад свега, дали смо деци добро образовање, један од главних разлога доласка. Живот се приметно променио и много поправио.

Сматрао сам добрим што неко у другој земљи одваја време за дељење таквог искуства. Могло би нарочито помоћи људима у Северној Кореји који пате у сличном систему и размишљају о одласку, напредовању и животу у другом систему. Радовао сам се, јер нисам замишљао да ће људе у развијеној земљи потпуно другачије културе занимати ти догађаји. До тада сам мислио да такве приче занимају само Кубанце.

Дао бих себи храброст да поновим. Долазак у САД био је најбоља ствар у мом животу. Рекао бих себи да се мало више унапред информишем да успемо на бољи начин. Ипак бих донео исту одлуку и поново покушао. Мора се покушати бекство из земље без будућности.

Стигли смо са двоје мале деце и прво живели у очевој веома малој кући. Потом смо изнајмили већу, удобнију кућу, деца су кренула у летњи камп, а супруг и ја на посао. Похађала сам осмомесечни вечерњи курс енглеског и нашла посао у школи где сам учила. Постепено сам поправљала енглески и мењала послове, а када су деца порасла, вратила сам се часовима. Завршила сам двогодишњи програм радиологије и почела да снимам рендгеном. У болници сам научила магнетну резонанцу и још радила у тој области у време интервјуа.

Студирала сам електронику и рачунарски хардвер и радила у сервису рачунара. Муж је завршио исту школу и радио у истој компанији; тамо смо се упознали, венчали и добили двоје деце. Са породичним обавезама живот је постајао тежи. Простор је био толико мали да смо после рођења деце морали да проширујемо кућу ради удобнијег живота.

Ситуација на Куби 1993. била је веома тешка. Имали смо двоје деце од четири и пет година, а живот је постајао све тежи и сложенији. У основи је био преживљавање, без лаког остваривања жеља и планова. Без обзира на рад и жеље, живот је потпуно зависио од тадашњег уређења система.

Није била само економска потреба. Хтели смо да превазиђемо свакодневну агонију преживљавања, поставимо циљеве и нешто постигнемо. Али тамо је било готово немогуће правити планове; осећала сам се као марионета којој говоре шта да ради. Морали смо да изаберемо: остати и вегетирати или отићи у потрагу за бољом будућношћу, у којој можемо сами да планирамо и одлучујемо.

Бензин који је требало да нас одведе до САД нестао је много раније, па смо плутали. Очекивали смо долазак за око четрнаест сати, али нисмо знали удаљеност америчке обале и мислили смо да смо ближи Куби. Голфска струја отежавала је веслање и одлучили смо да се вратимо. Али двоје мале деце, којима смо обећали боље место, снажно се успротивило. Отишли смо због њих, па смо због њих наставили напред.

Понели смо течно и кондензовано млеко за децу, чоколаду, конзервирани Spam, шећер и воду. И одећу за сунце и хладноћу: џемпере, јакне са капуљачом и пешкире. Имали смо компас, домаће прслуке за спасавање, таблете и инјекције против дечје морске болести. Млађи Alex често је имао мучнину, а лек је престајао да делује после око шест сати. Касније је одбијао таблете, па сам морала да дам инјекцију. Користили смо све понето и све је помогло.

Кад год бисмо видели брод, викали смо „Имамо децу!“ да привучемо пажњу. Деца су нас толико пута чула да су и сама почела то да вичу. После спасавања памтим и да је Raul Jr. питао да ли овде нестаје струја. На Куби је струја често нестајала у време приказивања цртаних филмова, па деца нису могла да их гледају. Када смо објаснили шта мисли, спасиоци су се осмехнули и насмејали, јер се то у Сједињеним Државама готово никада није дешавало.

Прво сам била изненађена. Затим радосна и задивљена што некога из потпуно другачије културе занима наше искуство. Верујем да Северна Кореја трпи сличну репресију, ограничења и проблеме. Импресионирало ме је што други брину о тим стварностима и желе да покажу не само своју већ и стварност земаља као наша.

Могућност да деци дам бољи живот, бољу будућност и другачији живот од оног који су имали.

Рекла бих да је требало раније и да бих по потреби донела исту одлуку. Никада нисам зажалила. Остварили смо циљеве које су представљали наши планови и разлози одласка. Ако бих морала поново, урадила бих.

После доласка у Сједињене Државе памтим селидбу у нову кућу и похађање основне и ниже средње школе. Поново смо се преселили, а ја сам кренуо у уметничку средњу школу, што је било веома добро искуство. Касније сам студирао у Brooklynу, Њујорк, где сам упознао много занимљивих људи. По завршетку факултета одлучио сам да дођем у Сеул.

Имао сам пет година при одласку са Кубе, па немам много сећања. Родитељи кажу да сам био тих, волео телевизију и цртање. Много сам се играо на улици са пријатељима, млађим братом и децом из комшилука. Тада је на Куби за децу било мало активности изван свакодневних ствари у близини.

Сећања су неколико слика или сцена налик сну, а не непрекидна прича. Сплав је састављен ноћу у малом подручју мангрова уз море, не на отвореној води. Памтим мрак, влагу, преношење до воде, некога ко се оклизнуо на плажи са прилично великим камењем уместо песка, мирис бензина и дим мотора при одласку. На мору памтим пса који скаче са сплава и олују. Сплав се дизао и падао на ветру и киши, а Francisco ме је држао. Везали смо се да нас не баци у воду и покрили церадом или пешкирима. Памтим и хладноћу те ноћи, али не цело путовање.

Увек ме је занимала породична прича одласка са Кубе, али нисам директно тражио од родитеља детаље. Ретко смо причали; временом су сви били заузетији и удаљенији, па је прича остала иза нас. Кад сам упознао Kim Hongrokа и испричао му, одмах је хтео рад за показивање другима. Обојица смо сматрали да причу треба показати и поново испричати. Имао је истанчан осећај за уметност и животне околности нашег времена. Учествовао сам као медиј приче. Надао сам се да рад неће само приказати снажно бекство са Кубе већ омогућити људима поглед на сопствене животе.

За мој живот веома је важно да знам одакле потичем. Одлазак са породицом са Кубе у петој години, са места где је било мало прилика и наде, дао нам је шансу да стварамо сопствене животе. Дао ми је и нешто посебно што многи немају: перспективу и мерило по којем процењујем све што радим. Да родитељи нису ризиковали наше животе и будућност одлуком да одемо, не бих био овде, не бисмо правили ову изложбу и не бих постигао оно што јесам. Зато осећам да треба да идем даље и радим више. То је дуг према себи и родитељима.

Прво што желим да пренесем јесте нада: нада да људи у околностима попут оних на Куби или у Северној Кореји могу да оду, изграде сопствене животе у бољим условима и сами доносе одлуке. Истовремено се надам да ће људи у савременом друштву који, изван свакодневних тешкоћа, нису имали искушење живота и смрти, користити моју причу да размисле о сопственим животима. Провести пет дана на сплаву бежећи из комунистичке земље, без знања да ли ћете живети или умрети, остаје са вама до краја живота. Надам се да ће ова прича дати наду људима у сличним околностима и постати мала прилика другима да побољшају сопствене животе.

Више од годину дана у Сеулу дало ми је време за посматрање Корејаца. Већину живота провео сам у Мајамију са бројним Кубанцима. Оба народа имају снажно заједништво и топлину. Пријатељи се третирају као браћа и сестре; нови познаник брзо постаје породица; људи дају своје и непознатом госту. Културе и друштва се разликују, али односи су слични. Упознао сам дивне људе и имао одлична искуства у Кореји. Као одлазак са Кубе, Кореја ми је променила живот. Желим да оставим позитиван траг у Кореји, као она у мом животу.

После доласка у САД могао сам имати жељено и ништа ми није недостајало. Имао сам искуства која многи немају и живео веома добро.

Према ономе што су ми родитељи причали, било је тешко набавити многе основне потрепштине, укључујући одећу и храну. Брат и ја били смо веома мали, а деца заправо желе само да гледају цртане филмове на телевизији или да се играју. Углавном смо се играли напољу и могли да радимо само једноставне ствари, јер је на Куби било веома мало забаве за нас.

Имам веома мало сећања на Кубу, али једна сцена са путовања сплавом остала је са мном. Треће ноћи затекла нас је снажна олуја усред мора. Све је било црно, а муње су ударале у море и осветљавале околину. У том тренутку памтим оца, или његову силуету, како стоји на сплаву. Не знам какав би ми био живот да сам одрастао на Куби. Долазак у Сједињене Државе дао ми је прилику да учим оно што желим и живим без ограничења. Верујем да су родитељи управо ту прилику намеравали да нам дају тиме што су нас довели овде.

Када питају шта је најзанимљивије у мом животу, прво помислим на путовање сплавом и промену живота због њега.

Био сам пресрећан. Постоје људи који обраћају пажњу на тешке теме, али и људи који воде веома тежак живот под војним режимима, попут оних на Куби и у Северној Кореји. Надао сам се да ће људи широм света сазнати шта се стварно дешава и да ће становници тих земаља једног дана можда видети изложбу и добити наду да садашњи живот замене нечим бољим.

Куба је земља у којој сам рођен, а моја националност је кубанска. То обликује многе делове мог живота, укључујући гледиште о многим питањима. Долазак са Кубе у Сједињене Државе дао ми је отворенију перспективу него људима који нису морали да издрже такве тешкоће. Верујем да ми то што сам Кубанац даје прилику да шире сагледам свет.

Желео бих да посетим Кубу у било које време. Још имам породицу тамо, а већ сам је посећивао, проводио лепе тренутке са породицом и лично видео Кубу. Нарочито су ме импресионирали архитектура и аутомобили. Осећао сам се као да сам отпутовао у прошлост, у 1951. годину. Било је занимљиво видети да су зграде, архитектура и услови живота из 1950-их тамо и даље присутни. Посета је занимљива зато што је то свет веома различит од оног у којем живим.

Живот се потпуно променио, као ноћ у дан. На Куби је било тешко самостално напредовати, званично сам морао да радим за државу. По сећању, онај ко не ради за владу могао је по „закону о опасности“ бити проглашен опасним и без разлога затворен до четири године. У САД водим сопствени посао без таквих проблема.

Мој живот није био много другачији од живота осталих људи на сплаву. Сваког јутра будили бисте се размишљајући шта ћете тог дана јести и како да пронађете храну за данас и сутра. Живот на Куби у основи се сводио на проналажење нечега за јело.

Социјалистички систем је гушио. За будућност на Куби осећао сам да нема будућности, садашњости, разлога за живот или борбу. Свакодневна иста борба за опстанак.

Било је много тешкоћа док смо ризиковали живот, али нисам губио унутрашњу веру у долазак. Најтеже је било шест до осам сати око зоре у понедељак, кад се море узбуркало. Таласи су били око осам до петнаест стопа. Лако је овде рећи и помислити да лажем, али треба то доживети на сплаву: под хладним фронтом и ветром који сам проценио на око тридесет чворова, сплав се силно дизао и падао.

Као ноћ и дан. САД су земља прилика: што се више припремате, радите и трудите, више сте награђени. Могао сам да растем као особа у друштву на много начина. Веома сам срећан. Иако сам дуже живео на Куби, емоционална и животна искуства у САД су ми много богатија и боља.

Сплав смо направили од цеви за наводњавање. У селу смо нашли цеви око петнаест стопа дуге, осам инча пречника, и по две мотоциклом возили у Хавану. Заварили смо и запечатили цеви и изградили сплав као катамаран. Код моје куће правили смо га тако да се потпуно раставља и поново саставља, да власти не препознају превоз сплава. Растављен смо одвезли до мангрова, саставили, ставили два точка бицикла испод и откотрљали до воде.

Долазак у Сједињене Државе са Raulовом породицом био је мој трећи покушај. При првом су ме ухватили на делу и затворили на седамдесет два сата, али сам научио из тог искуства. При другом нисам ухваћен, али је сплав почео да тоне и морао сам да се вратим. При трећем сам искористио научено да изградим сплав који неће потонути. Без проблема је издржао сваку ситуацију и стигли смо у Сједињене Државе.

Спасавање је било најлепши тренутак на свету: остављали смо све лоше иза, укрцавали се и знали да смо од тада безбедни. Веровао сам у долазак, али када су се појавили бродови Обалске страже, све сумње су нестале.

Навело ме је да размислим о ономе што смо доживели двадесет година раније, заједно са ситуацијом у Кореји. Контраст Јужне и Северне Кореје видео сам као сличан контрасту Сједињених Држава и Кубе. По мом мишљењу, Куба није могла економски да се развија јер ју је изнутра блокирала сопствена влада, а веровао сам да се нешто слично дешава у Северној Кореји. Сматрао сам добрим да Корејци упореде два система и размотре који би могао боље да развије људски потенцијал. По мом мишљењу, капитализам није савршен, али у погледу слободе и развоја људског потенцијала нуди више могућности него социјализам.

После двадесет година овде, себи из прошлости рекао бих „Мораш поново отићи“, „Мораш наставити“ и „Мораш стићи“. Дао бих себи више храбрости да напредујем.

Почетак је био спор јер смо морали да се прилагодимо животу овде, али је затим све почело да иде добро. Почео сам у грађевинарству као столар, затим возио камионе и вршио испоруке. Преселили смо се у Северну Каролину, где сам око годину и по радио као техничар за клима-уређаје. После повратка на Флориду поново сам возио камионе, а након напуштања тог посла запослили су ме као техничара AT&Tа. У време интервјуа још сам обављао тај посао.

Од младости сам желео други живот. На Куби се живело под репресијом, са мало могућности осим тражења начина за опстанак без будућности. Упознао сам Jorgeа, нашег сапутника, и договорили смо градњу сплава који нас је довео овде.

Jorge и ја изградили смо око осамдесет процената сплава, а Raul нам се придружио у завршној фази. Прво смо Jorge и ја набавили цеви са државног поља за наводњавање и превезли их Jorgeовим мотоциклом до његове куће у Santo Suarezу. Скоро цео сплав изградили смо на крову Jorgeове куће, а након што смо ступили у контакт са Raulом, нас тројица смо га заједно завршили.

Једне ноћи, после четири дана плутања на мору, видели смо светла на хоризонту и помислили да је то обала, па смо почели да весламо. Смењивали смо се отприлике сваких петнаест минута и наставили од око један, два или три ујутро до око један следећег поподнева. Тада су нас пронашли рибари на чамцу. Док се њихов чамац приближавао, наш пас Rommel скочио је у воду као да жели на други чамац, али се вратио на сплав. Стигао је велики брод Обалске страже из Мајамија, затим брод из West Palm Beachа и хеликоптер. Око тридесет миља од обале прешли смо на брод Обалске страже из West Palm Beachа, који нас је одвео у имиграциону канцеларију у West Palm Beachу.

Два или три сећања увек ми се враћају. Када је пас скочио у воду, нисмо знали да ли ће се вратити, али јесте и извукли смо га на сплав. Памтим и да је, док смо се спремали да се укрцамо на брод Обалске страже, Raul бацио у море компас који смо набавили на војном објекту. Када је посада питала шта је бацио, објаснили смо да смо обећали да ћемо бацити компас у море ако нас неко тамо пронађе.

Била је то репресија и недостатак будућности. То није живот. Од тринаесте или четрнаесте мислио сам како наћи бољу будућност и породичне услове. Веровао сам да сви Кубанци мисле исто.

Радовао сам се изложби Raulа о одласку са Кубе и Castroвом режиму. Драго ми је што неко било где покушава да покаже да напуштање система и бекство од репресије могу донети бољи живот.

Бекство је било тешко, а Raul и Alejandro још мали. Ипак бих, враћајући се и говорећи нешто, рекао да треба поново урадити исто.